Moje viđenje PARK ŠUME “JUNAKOVIĆ“

Bio sam klinac, izviđač, davnih 60 i nekih godina prošlog veka. Sećam se Prigrevačkih izviđača i njihovih logorovanja u predivnoj šumi . Sećam se proslava prvog maja i stotine ljudi koji su se veselili u ovoj šumi. Sećam se 9 maja, dana pobede koji su proslavljali Prigrevčani i opet u ovoj šumi. Da, sećam se i kućice u srcu šume oko koje se odvijala i predvojnička obuka. Sećam se i samo sećam, a sada od toga nema ništa.

Ma, neću više sećanje, hoću rad na tome da se ova šuma vrati narodu.

I krenem ja, tako davnih 95 tih godina prošlog veka, u bitku za povratak ove šume narodu.

Zalutam na obod ove šume kupujući parče zemlje na kojem sam odlučio da gradim svoj raj. Komšija mom imanju, a samo preko kanala koji potiče iz banje, je šuma “Junaković“. Ma, kakva šuma, PRAŠUMA JE TO. Trska, šiblje, glog, sve neke, kasnije sam saznao da ih zovu INVAZIVNE VRSTE.

Prvih godina sam se bavio da moju parcelu, a kasnije sam saznao i neke koje nisu bile moje, dovedem u red. Krčio sam, krčio sve što nije ličilo na lepo i prirodno: trsku, korov, žbunje i druge invazivne vrste.

Posle ovog, “robinzon krusovog posla“ prešao sam u osvajanje džungle preko kanala. Bukvalno ležećki sam krčio šiblje invazivnih vrsta koje su ometale da ka nebu krenu mlada stabla hrasta, cera i divlje kruške. Od žbunja belog gloga napravio sam predivna stabla ove voćkarice.

Osvajao sam novu teritoriju. Tu sam počeo da formiram salaš domaćih životinja.

Svi su me u ovom poslu podržavali. Niko nije bio protiv toga.

Predivnu saradnju sam imao sa predstavnicima LŠG “Jelen“ iz Apatina. Kada su 1999 godine počeli da krče šiblje na potezu pored kanala do banje zamolio sam ih da ne seku sve redom, (jer su tako počeli da rade) već da ostave ono što je vredno za ovaj prostor: sadnice hrasta i voćkarica. Poslušali su me. Posle ove akcije krčenja, ja sam preuzeo na sebe obavezu da ovaj prostor održavam da ponovo ne bi zarastao u  korov.

Imao sam punu podršku radnika LŠG “Jelen“, ali ne pismenu, nego usmenu.

Zaista je ovaj prostor počeo da liči na park.

Posebnu pažnju i brigu sam vodio o hrastovima, divljim kruškama i voćkaricama (belom glugu, trnjini i divljoj ruži).

Imam i priču o hrastovima.

Imao sam ambicije da ovde stvorim prostor za ARBORETUM,  ili ti Botanički baštu. Počeo sam da donosim i sadim biljke iz drugih krajeva i neznajući da kršim osnovne postulate zaštite Park šume “Junaković“. Niko me na to nije upozoravao.

Sve ove aktivnosti sam prekinuo 2006 godine kada je neko iz Banje “Junaković“ na ovaj prostor izbacio velike gomile sanitetskog otpada i zapalio. Bio sam razočaran.

Priroda je učinila svoje. Ovaj deo ovih parcela je ponovo zarastao u korov i šiblje. Niko o njemu nije brinuo.

Bilo mi je žao i negde oko 2012 godine sam ponovo počeo da brinem i o ovom delu ovog prostora. Bio je to težak posao. Bio sam zadovoljan, jer niko nije imao ništa protiv toga što ja to radim. Samo sam slušao reči hvale.

Lepo je bilo videti kako sada lepo izgleda ova parcela. A nekada je bila šikara. Kako je bilo nekada, a kako sada, evo storije o tome.

Sve je bilo lepo do 2020 godine kada sam odlučio da formiram Prirodnjački centar. Od tada više nemam podršku od “Vojvodinašuma“ za svoje aktivnosti na ovim parcelama. Samo neke sumnje, optužbe i provere koje su me sasvim poremetile u mom radu. Zaista sam bio razočaran. Radim u saradnji sa njima od 1996 godine i sve je bilo dobro, a sada više nije. Kako to?

Sada se vratite ponovo na osnovnu stranu.